Upravo sam pogledao zanimljivu emisiju na televiziji o tome kako su ove dve kompanije, USAID i IREX, donirale, praktično postavile nezavisnu medijsku scenu u Srbiji na noge. Mnogobrojni ugledni novinari iz Srbije su govorili u svim superlativima o pomoći koja je tokom više od decenije stizala ugroženoj novinarskoj profesiji u Srbiji. Čelni ljudi iz B92 i ANEM-a su bili puni svake hvale za ulogu USAID-a i IREX-a. U finansijskim terminima, ta pomoć je vredela, prema Veranu Matiću, 38 miliona dolara. 38 miliona dolara, kada pripada jednom čoveku, zvuči jako mnogo. Ove pare su ipak razdeljene po celoj Srbiji, na mnoštvu projekata, tako da to i nije toliko mnogo, posebno ne za američke standarde.
Između ostalih, i ovaj web na kome se mi javljamo, kao i TV B92, postoje zahvaljujući američkoj pomoći. Tokom emisije na trenutak se i pojavio snimak dragog nam bloga (u prvom planu je bio blog marca de manccinija, nadam se igrom slučaja, da nije Завера!), kao i meni lično veoma dragog, prvog foruma b92.
Nekoliko snažnih utisaka је emisija ostavila na mene.
Uzev u obzir da sam se utazbinio u novinarsku kuću, kao i da sam kroz svoj regularni posao u Izraelu došao i dolazim u poslovni kontakt sa najvećim srpskim medijima, naučio sam nešto o novinarskom soju, a to je da su novinari naviknuti da im se plaća, novinari ne plaćaju drugima. Tako, USAID i IREX su podigli nezavisne medije u Srbiji, pre svega u borbi protiv Miloševića. To je ono što nam je Sloba upućivao da smo strani plaćenici i snage haosa i bezumlja. Kada je nestalo Miloševića, nastala je nova situacija u kojoj su nezavisni mediji trebali da počnu da brinu sami o sebi. Nisam mogao a da se ne nasmešim kada su pojedini novinari u emisiji tražili, da, eto, pa, ako bi moglo, tranzicija problematična,pa da USAID/IREX još malo budu donatori.
Utisak broj 2, kada sam otvorio sajt da pogledam ko su IREX (prvi put sam čuo za njih, evo, 8. januara 2013.), je zbun sa listom govornika na konferenciji. Ambasador Majkl Kirbi, okej, kompanije su iz njegove zemlje, on je domaćin svojim sunarodnicima u našoj zemlji. No sledeća dva govornika:
• Aleksandar Vucic, Deputy Prime Minister, Republic of Serbia,
• Bratislav Petkovic, Minister of Culture and Information, Republic of Serbia.
I mean?! Zašto bi se gospoda Petković i Vučić kitili uspehom nezavisnih medija? Ili su oni tamo takođe po protokolu, kao i Nj.E. g-din Kirbi?!
I poslednje, a ne i najmanje, utisak je da su ljudi iz USAID-a i IREX-a ili veoma tolerantni i predusretljivi, ili je njihov interes snažniji od naše sposobnosti da grizemo ruku koja nas hrani, ili sam ja preosetljiv na budalaštine.
Da, natposlednji utisak je da, ukoliko razlog za superlative nije prijateljske prirode (što je jedino opravdanje za tolike superlative, jer Amerikanci sigurno nisu zaljubljeni u nezavisnu srpsku medijsku scenu pa rade sve iz ljubavi, već imaju svoje interese – što ne znači nipošto da ne podržavam bliskost nezavisne medijske scene američkim interesima!), nepotrebno se toliko šlihtamo (ми=Срби, грађани Републике Србије). Opet, verujem da je ovo prvo po sredi, odnosno osećaj prijateljske lojalnosti, a ne šliht.
Source: B92 – http://blog.b92.net/text/21727/15-godina-nezavisnih-medija-u-Srbiji/
